„Dok mi prsti ne iskrvare“ je eksperimentalni dokumentarni film u kojem se prikazi umetničkog performansa ukrštaju sa arhivskim materijalima zvaničnih vladinih medijskih kanala. Film istražuje potencijal slike prilikom ukrštanja različitih umetničkih oslonaca i briše granice između dokumentarnog i poetičnog stvaralaštva. Takoreći, spektakularizacija govora i potencijalne glume trenutnog predsednika prevazilaze dokumentarni film, približavajući se jednoj fikcionalizovanoj stvarnosti, iznošenjem perverzne poetike.
